Glodari pripadaju redu životinja koji su karakteristični po svojim prednjim zubima i vrstom hrane koju jedu. Inače svi glodari koji se nalaze u našoj ponudi su biljojedi, mada postoje i neke vrste koje su svaštojedi. U porodicu glodara spadaju miševi, pacovi, morski prasići,  činčile, veverice i mnogi drugi. Ova grupa broji oko 2.270 vrsta, što čini oko 42% svih vrsta sisara. Glodari poseduju 16 ili 20 trajnih zuba, i većinom su noćne životinje. Staništa glodara su veoma rasprostranjena žive na svim kontinentima i u različitim sredinama od pustinja do šuma ne mogu se jedino pronaći na antartiku.

Većina glodara su male životinje sa robusnim telom, kratkim udovima i dugim repom. Oni koriste svoje oštre sekutiće da glođu hranu, iskopavaju jazbine, i za samoodbranu. Većina glodara jede semenje ili drugi biljni materijal, dok neki od njih imaju raznovrsniju ishranu. Oni imaju tendenciju da budu društvene životinje i mnoge vrste žive u društvima sa kompleksnim vidovima međusobne komunikacije.

Ruski hrčak

Ruski hrčak (Phodopus sungorus), poznat i kao džungarski hrčak, prugasti hrčak, sibirski hrčak, sibirski patuljak ili ruski zimski bijeli patuljak, jedan je od tri vrste hrčaka u rodu Phodopus. U obliku lopte i obično pola veličine sirijskog hrčaka. Osobine ruskog hrčka uključuju tipično debelu, tamno sivu dorzalnu traku na leđima i krznene stopala. U divljini kako se zima približava i skraćuju dani, tamno krzno ruskog hrčaka skoro u potpunosti zamenjuje belo krzno. U kućnim uslovima to se retko dešava. U divljini, potiču iz Džungarije, pšeničnih polja Kazahstana, livada Mongolije, Siberije i beračkih štandova Mančurije.

Ruski hrčak je uobičajan kao ljubimac u Evropi i Severnoj Americi, i ima ih u više varijeteta boja krzna od onih pronađenih u divljini. Oni se često reprodukuju – više od sirijskih hrčaka, i pošto nemaju fiksnu sezonu uzgajanja, mogu nastaviti da proizvode veliki broj potomaka tokom cele godine.

Kineski hrčak

Kineski hrčak (Cricetulus griseus), je vrsta hrčaka poreklom iz pustinja severne Kine i Mongolije. Divlja boja je smeđa sa crnom trakom duž kičme, crnih i sivih krpelja i beličastog stomaka. Pored divlje boje, dobro poznata varijacija je bijeli pijetao kineski hrčak, koji je često sivo bijelo svuda, sa samo tamnom trakom na leđima.

Kineski hrčci su jako čiste životinje i mnogo vremena provode čisteći i uređujući svoju dlaku. Ženka nosi 18-22 dana i ima 4 – 8 mladih, a ponekad čak 14. Ženka nakon okota hrani mlade još 3-4 tjedna. 10 dana nakon okota mladi progledaju, te počnu dobivati dlaku, a nakon 2 mjeseca postaju spolno zreli. Kao mladi, kineski hrčci su malo nervozne životinje, no kad odrastu, dolazi do izražaja njihov smiren i umiljat karakter, pa su vrlo omiljeni kućni ljubimci.

 

Roborovski hrčak

Roborovski hrčak  poznat i kao pustinjski hrčak ili Robo, najmanja je od tri vrste hrčaka u rodu Phodopus, u proseku ispod 2 centimetra (0,8 inča) pri rođenju i 4,5 do 5 centimetara  20-25 grama tokom odrasleg života. Karakteristike Roborovskog hrčka su bele tačke poput obrva i nedostatak bilo koje dorzalne trake (trake na leđima). Prosečni životni vek Roborovskog hrčka je tri godine, mada to u mnogome zavisi od uslova života (ekstrema su četiri godine u zatočeništvu i dva u divljini). Roborovski je poznat po svojoj brzini i vrlo su aktivni u proseku se kaže da pretrče ekvivalent četiri čoveka maratona svake noći u prosjeku.

Leming (sivi i beli)

Lemingje naziv za grupu rodova sitnih glodara, koji obično žive u polarnim područjima u blizini arktika u biomu tundra. Spadaju u familiju hrčaka Cricetidae. Težina leminga varira između 30 do 110 grama, a dugački su od 7 do 15 centimenara. Najčešće imaju dug, kratak i mekani rep. Hrane se najviše lišćem, travom, ali i korenjem. Ako je potrebno, mogu jesti i larve.

Lemizi ne padaju u zimski san u toku zime. Oni tokom tog hladnog perioda ostaju aktivni, kopajući kroz sneg tražeći travu koju posle skladište

Patuljasti zec

Patuljasti kunić je naziv za nekoliko varijeteta domaćeg evropskog kunića (Oryctolagus cuniculus domesticus). Patuljasti kunići su mnogo manji od običnih kunića, ali mogu da se pare sa običnima, te se stoga ne svrstavaju kao posebna vrsta. Uzgajaju se u kućama kao kućni ljubimci i ne mogu samostalno da prežive u divljini. Teški su od 0,6 do 1,5 kilograma, u zavisnosti od pasmine. Glava i oči su neproporcionalno velike u poređenju sa malim telom, a uši su im sitne i smeštene su visoko na glavi. Hrane se kao i većina ostalih domaćih kunića, najviše jedu lucerkino seno, žitarice i poneko voće i povrće. Za razliku od većine kunića, ne smeju jesti kupus, jer im je sistem za varenje veoma osetljiv i može doći do zdravstvenih problema, najčešće „naduvavanja“ i dijareje.

 

Zec lavlja glava

Zec lavlja glava  je zahvaljujući svom izgledu postao sve traženiji kućni ljubimac. Oblik tela zeca lavlje glave je zbijeno, kratko, valjksato i zaobljeno, noge su srednje dužine a rep mali i prilegnut. Naziv je  dobio po karakterističnom obliku glave i  naboranoj dlaci koja posdeća na lavlju grivu. Poseduje kratko i gusto krzno. Ova vrsta glodara je veoma društvena tako da ih to čini izuzetnim ljubimcem za djeci. Mogu se držati u kavezu ili pušteni da se slobodno kreću po kući ili stanu. Sa njim treba postupati nežno nikako ih netreba podizati za uši ili kožu vrata, a pošto izuzetno vole da se maze navikavajte ih na ruke od malena.Što se tiče ishrane , uvek im kupujte mešavine hrane za njih mada im možete davati svježe voće i povrće, naravno umereno. Higijena je vrlo važna tako da redovno održavate čistoću kaveza.

 

Činčila

Činčile je  rod malenih koji su poreklom iz suvih i brdovitih predela Južne Amerike . Preko dana borave u skrovištu, a noću se hrane i to najviše biljem. Gajene su zbog svog kvalitetnog krzna a u posledje vreme sve više kao ljubimci. Pošto su po prirodi vrlo plašljive sa njima treba postupati oprezno i nežno. Vrlo je važno da imaju svoj kavez i kućicu u koju se sakrivaju. Postepeno je navikavajte na vas a pošto su po prirodi veoma razigrane i to obično u kasnim popodnevnim satima tada je i pravo vreme da provodite sa njima. Činčilama tokom čitavog njihovog života rastu zubi, pa je jako važno da vaša činčila ima i kamen za trošenje zuba. Hranu namenjenu pravilnoj ishrani možete pronaći kod nas.

Degu

Degu (lat. Octodon degus) je vrsta životinje koja živi u Čileu. U zadnjih nekoliko godina korištena je u raznim testovima za dijabetes (budući da su degui skloni toj bolesti, pa im se ne treba davati šećer ili slatka hrana). U divljini žive u grupama od 30 jedinki sa dva mužjaka. U zemlji prave rupe i posebne odaje u kojima im stoji hrana, gdje ženke čuvaju mlade, pa čak i prostorije gdje obavljaju nuždu. Izuzetno razigran i inteligenta, degu obožava društvo tako da kada je usamljen može da pati. Za razliku od drugih glodara on je aktivan preko dana što je još jedan plus. Nikako ih netreba dirati ili držati za rep jer ga mogu odbaciti. treba mu obezbediti pesak za kupanje kao činčili, treba izbegavati previše voća bogatog šećerom.

Sibirska veverica

Ova vrsta veverice u prirodi nastanjuje Sibir, Kini,Mongoliji mada se može naći u većem delu Azije. Imaju karakterističmih 5 poprečnih pruga na telu, veverice su veoma zahtevan ljubimac kojem treba obezbediti dobre uslove za život. Vrlo važno je obezbediti odgovarajući kavez jer se ne može držati u malim kavezima jer neće moći da skeče i da se kreće slobodno. Trba joj obezbediti i neku granu po kojo može da se penje i bar dve kućice kako bi jednu mogla da koristi kao ostavu za hranu. Kavez treba skloniti sa direktnog sunca i promaje. Važno je uzeti mladu jedinku jer će te je tako lakše navići na vas. Takođe pada u hibernaciju  od oktobra pa do marta, u tom periodu će spavati i u zarobljeništvu, ali se budi da jede i pije vodu i mnogo je manje aktivna. Izbegavajte da im dajete kajsije i jabuke ukoliko niste očistili koštice jer su štetne za njih. Životni vek im je 7 godina mada u dobrim uslovima može doživeti i 10.

Tibetanska veverica

Leteća veverica

Leteća veverica (lat. Pteromyini)  pripada porodici veverica (Sciuridae).  Nisu u stanju da lete kao ptice ili slepi miševi, ali zahvaljujući letnoj kožici  u stanju su da jezde između krošnji drveća. Leteća veverica živi po drveću u Indoneziji i na ostrvima u Tihom okeanu. Hrani se isključivo insektima. U letu, ova veverica izgleda kao da je potpuno spljoštena. Kada ne leti, ponekad se stiče utisak da na sebi ima sivi krzneni kaput.Kada leti, njen rep je usmerava u letu. Neposredno pre sletanja na drvo, veverica otvara „padobran“ — to jest, zauzima vertikalni položaj. Veoma retko se dešava da napravi pogrešnu procenu i padne na zemlju. Prosečna odrasla leteća veverica teška je svega oko 150 grama, a dugačka oko 20 centimetara, ne računajući rep.